"…I tako kad sam prvi put video Antu Pavelića, gde sedi uz pisaći sto u jednoj palati u Gornjem gradu u Zagrebu, činilo mi se da sam sreo davnašnjeg znanca, činilo mi se da ga odavno poznajem. Gledao sam njegovo široko, pljosnato lice, čvrstih i grubih crta. Crne i duboke oči žarile su mu se na bledom licu zemljane boje. Lice mu je zračilo nekakvom neizrecivom tupoglavošću: taj utisak su možda pojačavale njegove ogromne uši, koje su izbliza izgledale još veće, smešnije, čudovišnije nego na slikama…dve nadrealističke školjke kakve je crtao Salvador Dali, dva metafizička predmeta isto onako izobličena kao izvesna muzička dela Darijusa Miloa i Erika Satija…Dok je poglavnik govorio, primetio sam na pisaćem stolu kotaricu od vrbovog pruća. Poklopac je bio podignut i videlo se da je dupke puna plodova mora, tako mi se bar činilo, nekakvih ostriga, izvađenih iz ljuštura, onakvih kakve se mogu videti u velikim sudovima u izlozima Fortnum and Mason, na Pikadiliju u Londonu. – To su ostrige iz Dalmacije?- upitao sam poglavnika. Ante Pavelić diže poklopac i, pokazujući mi te plodove mora, tu ljigavu i pihtijastu masu ostriga, reče smešeći se na onaj njemu svojstven način: – To je poklon mojih vernih ustaša: ovde ima dvadeset kilograma ljudskih očiju."
Curzio MALAPARTE, "Kaputt"
koji su to maloumni sadisti